Iz ugla pedagoga – samopouzdanje kod deteta

Na koji način graditi samopouzdanje kod dece

Poznato je da veoma često koren nedostatka samopouzdanja u odraslom dobu tražimo još u detinjstvu, u načinu našeg odrastanja u porodici i odnosa roditelja prema nama.

Nije slučajno rečeno da je porodica članstvo bez izlaza. Veliko interesovanje roditelja pripada upravo ovoj temi. Moderno roditeljstvo postalo je veoma izazovno i pomalo zahtevno za svakog roditelja. Brojne dileme, pitanja, preispitivanja o načinu vaspitanja dece imaju gotovo svi roditelji. Velika većina roditelja iz najboljih namera želi da omogući deci srećno, radosno detinjstvo i posvećen odnos čak i onda kada to i nije tako jednostavno i lako, znajući kakve su okolnosti oko nas i šta je sve savremeno doba donelo sa sobom.

Ono što je sigurno je da temelj i osnova samopouzdanja leži u porodici u kojoj dete odrasta. Kada dete odrasta u porodici gde postoji podržavajući odnos od strane roditelja prema njemu, razumevanje roditelja, pohvala i poverenje u detetove mogućnosti i snage, jasne granice, pravila ponašanja i doslednost možemo reći da će to dete steći jednu dobru osnovu za razvoj samopouzdanja dalje kroz život. Ako sa druge strane imamo dete koje odrasta u porodici gde su roditelji većinom kritički nastrojeni prema detetu, tamo gde postoje rigidna i kruta pravila i granice, preterana očekivanja od deteta koja često nisu u skladu sa njegovim razvojnim mogućnostima i sposobnostima i dete ne može da ih ispuni, veoma je moguće da će to dete kroz odrastanje poneti sa sobom pogrešna uverenja o sebi koja će biti njegova istina o sebi. Kada odrastu takva deca će imati osećaj da nemaju dovoljno samopouzdanja ili da su ga izgubili, što utiče na to da sumnjaju u sebe, da ne veruju u svoje sposobnosti i znanja, da gotovo uvek smatraju da nešto neće moći da urade, da nemaju dovoljno znanja i veština za to što se od njih traži, da nisu dovoljno dobri. Sve se to preliva na odnose sa drugim ljudima, na ponašanje osobe, na život uopšte.

Pokušaćemo da vam damo nekoliko saveta kako da u ranom detinjstvu stvarate dobru osnovu za razvoj samopouzdanja kod vašeg deteta kroz odrastanje i život.

1. Dozvolite detetu da proba, vežba, da istražuje– pustite dete da istražuje svet oko sebe, da iskaže svoja trenutna interesovanja, da proba nešto sam da uradi bez straha od vas ili vaše potrebe da „peglate“ svaku grešku svog deteta. Neka se popnu tako gde žele, ako nije previše opasno, i ako padnu ustaće. Samopouzdanje je osećaj vezan za veštine-što smo bolji u nekoj veštini, to smo samostalniji i više ćemo se samopouzdanije osećati.
2. Radite i sami na svom samopouzdanju i svojoj nesigurnosti– deci su jedini model roditelji, pravi i najvažniji. Ako želite da se dete oseća slobodno, sigurno i samostalno, morate i vi biti takvi.
3. Stavite pred dete realna i umerena očekivanja u skladu sa uzrastom i razvojnim karakteristikama i mogućnostima deteta– nisu sva deca ista i svako dete ima svoj tempo razvoja, što uvek treba imati na umu. Možda neke aktivnosti dete ne želi da radi, ne prijaju mu ili ga trenutno ne interesuju, što ne znači direktno da vaše dete nema samopouzdanja.
4. Ne poredite decu sa drugom decom– ne govorite pred njima „Kako Aleksa može“, „Vidiš kako je Maša uspela u tome“ i sl. Nažalost, to neće pozitivno uticati na decu, učiniće da osećaju stid, sram, krivicu i osećaj manje vrednosti.
5. Ne preterujte sa kritikama– čak i kada uputite kritiku neka ona uvek bude vezana za ponašanje deteta nikada ne za ličnost. Možete da kažete „Ne dopada mi se u kakvom stanju ostaviš sobu posle igre, važno je da brinemo o svojim stvarima“ , umesto „Užasno si neodgovoran , uvek sve moram ja da uradim umesto tebe, veoma si lenj“.
6. Ne forsirajte dete– Ne mora da nauči sve što ste vi naumili, ili što drugi umeju i znaju. Nije neophodno previše aktivnosti staviti pred njih. Ako dete nekada odbija nešto prihvatite to odbijanje i tempo deteta. Ne tražite uvek savršenstvo u svemu. Nije moguće, ni realno.
7. Hvalite decu – To se pre svega odnosi da hvalite dečije ponašanje i uloženi trud. Nije dovoljno ni poželjno govoriti „ti si najlepša, ti si najpametnija, ti si najbolji“. Dobro znamo da to nije istina i da deca veoma brzo shvate da to i nije baš tako. Neka se pohvala uvek odnosi na detetovo pozitivno ponašanje, na trud koji je uložilo i to jasno istaknite.

Mrijana Lalić pedagog