LOGOPED – važan faktor dečijeg govora

Da li ste primetili da sve veći broj dece ima problem kasnijeg javljanja prvih reči i kašnjenja u govorno jezičkom razvoju uopšte? Koji su uzroci i kako se to manifestuje? Na koji način pomoći detetu?

Razvojna disfazija ( razvojna disphasia )

RAZVOJNA DISFAZIJA-razvojni jezički poremećaj, odnosno poremećaj razvoja ekspresivnog (jezičke produkcije) i receptivnog govora (jezičkog razumevanja) sa specifičnim patološkim obrascima ispoljavanja, distorzijom i supstitucijom fonema i reči koje dobijaju oblik parafazičkih produkcija, koji se ne javljaju ni u jednom stadijumu normalnog jezičkog razvoja, a koje se zadržavaju veoma dugo, dok je socijalni razvoj ove dece relativno normalan, bez gubitka sluha, intelektualne ometenosti, autizma ili drugih poremećaja (Golubovic. 2001). Deca sa razvojnom disfazijom ispoljavaju abnormalan obrazac jezičkog funkcionisanja
Kriterijum za selekciju slučajeva sa razvojnom disfazijom uključuju:
1. hronološki uzrast izmedju treće i sedme godine bez neurološkog, emocionalnog ili poremećaja ponašanja
2. IQ iznad 90 meren Verbalnom ili Performans skalom WISC-R ili WAIS-R;
3. bez nekorigovanog vidnog ili slušnog deficita:
4. bez socijalne deprivacije.

Prema ICD-10 klasifikaciji RJP klasifikuju se na:
1. poremećaj ekspresivnog govora -razvojna disfazija ili afazija ekspresivnog tipa
2. poremećaj receptivnog govora -razvojna disfazija ili afazija receptivnog tipa.

POREMEĆAJ EKSPRESIVNOG GOVORA-specifični razvojni poremećaj u kome je sposobnost deteta da upotrebljava ekspresivni govor znatno ispod očekivanog za uzrast, ali kome je razumevanje govora u granicama normale ili ispod proseka. Mogu, ali i ne moraju da postoje poremećaji artikulacije.
Karakteristike ovog govora su:
– odsustvo pojedinih reči (ili njihovih zamena) do uzrasta od dve godine
– nesposobnost formiranja prostih rečenica od dve reči do treće godine
– ograničen razvoj rečnika
– preterana upotreba malog broja opštih reči
– smetnje u izboru odgovarajućih reči ili njihovih supstituta
– kratka verbalna ekspresija
– nezrele rečeničke strukture
– greške u sintaksi (izostavljanje krajeva reci ili prefiksa)
– pogrešna upotreba ili nekorišćenje gramatičkih oblika, kao što su: predlozi, zamenice, članovi, padeži i vremena
– netačno uopštavanje gramatičkih pravila, uz neflentan govor i teškoće u redosledu pri prepričavanju prošlih dogadaja
– smetnje u govornom jeziku su često praćene zaostajanjem ili abnormalnostima u produkciji glasova
– upotreba neverbalnih poruka i “unutrašnjeg” je uglavnom je neoštećena, kao i sposobnost socijalnog komuniciranja bez upotrebe reči
– dete komunicira nastojeći da kompenzuje nedostatak govora gestovima, mimikom ili neverbalnom vokalizacijom
– kod ove dece školskog uzrasta postoje udružene smetnje u odnosima sa vršnjacima, emocionalni poremećaji, problemi ponašanja i/ili hiperaktivnost uz slabu pažnju
– umanjem broju slučajeva može da postoji i udružen, parcijalan (često selektivan) gubitak sluha, ali ne takvog stepena da bi uticao na zaostajanje u razvoju govora.
Poremećaj govornog jezika uočljiv je od najranijeg detinjstva, bez jasnih dužih faza normalne upotrebe jezika. Medjutim, nisu retki slučajevi kod kojih postoji prvo normalna upotreba pojedinačnih reci, nakon čega dolazi do gubitka istih ili daljeg zastoja i nenapredovanja u razvoju jezika.

POREMEĆAJ RECEPTIVNOG GOVORA je specifičan razvojni poremećaj u kome je:
– razumevanje govora deteta ispod očekivanog nivoa za njegov mentalni uzrast
– neodazivanje na ime do prvog rodjendana
– nesposobnost da se do osamnaest meseci identifikuje bar nekoliko prostih predmeta
– nemogućnost da se do dve godine starosti izvrše prosti nalozi ukazuju na ovaj poremećaj.

U većini slučajeva postoji:
– česte abnormalnosti u produkciji glasova
– izražen zastoj u razvoju ekspresivnog govora
– udruženi socio-emocionalni poremećaje
– poremećaji ponašanja
– hiperaktivnost
– slaba pažnja
– izolacija od vršnjaka
– anksioznost
– osetljivost
– preterana stidljivost.

Deca sa teškim poremećajima receptivnog govora mogu da:
– kasne u socijalnom razvoju
– ponavljaju govor koji ne razumeju
– da ispoljavaju oskudna interesovanja.

Takva deca se razlikuju od autistične po tome što:
– obično ispoljavaju normalnu socijalnu recipročnost
– normalnu fantazmatsku igru
– skoro normalnu upotrebu gestova
– blago oštećenje neverbalne komunikacije.

Poremećaj receptivnog govora uključuje:
– kongenitalni auditivni poremećaj percepcije
– razvojnu afaziju ili disfaziju-receptivni tip
– razvojnu Wernicke-ovu afaziju
– gluvoću za reči.

KLINIČKA SLIKA RAZVOJNE DISFAZIJE-Komunikativne sposobnosti dece sa razvojnom disfazijom znatno su ispod nivoa njihovog kognitivnog razvoja, najmanje osamnaest meseci.
Deficiti auditivne percepcije-Većina dece s razvojnom disfazijom ima “normalan”, ali ne i precizan sluh. Mali deficit sluha ili smanjena preciznost ukazuje više na perceptivne deficite nego na stanje perifernog sluha. Jedan od najtežih deficita kod ove dece je specifični deficit auditivne percepcije i obrade verbalnih informacija, uprkos normalnom sluhu. U ekstremnim slučajevima dete nije u stanju da razume izgovorenu reč na fonološkom nivou i prema tome je u svakom pogledu “gluvo za reči” što sprečava dalji razvoj govora i jezika. Deficiti auditivne percepcije kod dece sa razvojnom disfazijom ispoljavaju se kao:
– deficit percepcije i diskriminacije fonema
– nerazumevanje većih auditivnih celina
– deficit u percepciji brzih verbalnih signala
– deficit u percepciji vremenskog redosleda (sekvence) delova govora
– kratak opseg auditivne memorije
– kratko verbalno pamćenje
– teže razumevanje govora
– teže uvidjanje sličnosti i razlika verbalnih signala jer je percepcija nerazvijena.

Jezički poremećaji kod dece sa razvojnom disfazijom-ispoljavaju se u oblasti fonologije i artikulacije, morfologije, gramatike, semantike i pragmatike.

1. Fonološki i artikulacioni deficiti
-Artikulacione smetnje su najviše ispoljene medju glasovima koji imaju nisku diskriminativnost (čije je akustičko diferenciranje teže): ć-č, dj – dž, l-lj, l-r, j-lj, s-š, z-š, t-k, d-g, s-b, i-e. One nastaju usled:
– oralne dispraksije kada dete ima odgovarajuću predstavu glasa, ali nije u stanju da komanduje pokretima perifernih govornih organa, jer je motorni koordinacioni sistem koji objedinjuje i upravlja impulsima za govor, oštećen. Oštećenje je naročito izraženo kod voljnih pokreta, kada dete ne uspeva da usmeri pokrete jezika i drugih artikulatornih organa.
– neelastičnosti perifernih govornih organa i to one muskulature koja najviše učestvuje u oblikovanju rezonantnih prostora i složenoj artikulaciji nekih glasova. Redosled smetnji u razvoju izgovora glasova disfazične dece je: r, Ij, l, č, dž, š,ž, ć, d, s, z, c, k, g.
Pored nemogućnosti da izgovaraju pomenute glasove, disfazična deca ispoljavaju i različite tipove distorzovanog izgovora (obezvučavanje glasova i to ploziva, interdentalni sigmatizam i delimična lateralizacija vazdušne struje).
Nesposobnosti da se imitiraju pokreti govornih organa i da se seti redosleda glasova u reči.
Kada se s velikim naporom nauči izgovor nekog glasa, ne može da se upotrebi u drugim rečima, bez posebnog, neophodnog uvežbavanja.

2. Morfološki i gramatički deficiti
-Ispoljavaju se tako što deca sa razvojnom disfazijom:
– koriste samo osnovne oblike reči
– teško grade tj. upotrebljavaju reči sa prefiksom i sufiksima, kao i reči paradigmatskog karaktera, koje su izvedene iz iste osnove, ali sufiksnim promenama dobijaju drugo značenje
– deci sa razvojnom disfazijom su teže reči s prefiksom
– IMENICE-pretežno koriste imenice i to najviše imenice koje označavaju konkretne pojmove ili pojmove koji su često u upotrebi; imenice se obično upotrebljavaju u jednini, u nominativu; posebno teško upotrebljavaju genitiv, instrumental i lokativ; veoma teško ovladavaju rečima koje izražavaju apstraktne pojmove, zbog čega se one nikada ne nalaze u njihovom rečniku; ukoliko postoji potreba
da se takav pojam izrazi onda se on iskazuje glagolom ili pridevom; često ne razlikuju rod, pa o sebi govore u suprotnom rodu
– GLAGOLI-najviše koriste glagol u trećem licu jednine čak i kada govore o sebi; teško upotrebljavaju glagolski nastavak za drugo lice jednine; pojam množine se razvija veoma sporo; naročito se ispoljavaju smetnje u upotre¬bi pomoćnih glagola svih složenih oblika kao i povratne zamenice “se”; postoji tendencija da sve radnje izražavaju u sadašnjem vremenu, a zatim u prošlom; za izražavanje budućeg vremena koristi se sadašnje vreme; sadašnje vreme je konkretno i dete ga neposredno doživljava, prosto je po formi, nema pomoćnih glagola; neka disfazicna deca identifikuju glagol sa imenicom.
– ZAMENICE-pripadaju vrlo složenim jezičkim kategorijama po svojim semantičkim i sintaksičkim deiksičkim osobinama, zbog čega se kasnije javljaju kod dece sa disfazijom i dece mladjeg uzrasta sa normalnim razvojem govora. U našem jeziku, lične zamenice se mogu izraziti na dva načina:
a. kroz potrebne kategorije reči
b. kroz glagolske nastavke.
Retko se služe ličnim zamenicama trećeg lica; umesto zamenice upotrebljavaju lično ime, a ako ga ne znaju, onda označavaju rečima (dete, bata, seka, teta).
– PRILOZI, PREDLOZI I SVEZA-predstavlja posebnu smetnju za decu sa razvojnom disfazijom (retko su prisutne u njihovom govoru). Njihova upotreba zavisi od stepena apstraktnosti.

3. Sintaksa
– kratkoća iskaza zapaža se u ograničenim mogućnostima ponavlja rečinica i spontanim iskazima
– u početku razvoja govora disfazična deca kao rečenicu upotrebljavaju samo subjekat, objekat ili predikat; kasnije se javljaju kombinacije: subjekat-predikat, subjekat-objekat, obajekat-predikat
– disfazična deca teško ostvaruju upitne i odrične rečenice; velike teškoće se ispoljavaju kod odričnih rečenica ili prilikom stvaranja pogodbenog načina.

4. Semantika
– značenje reči kod njih se sporije razvija
– raspolažu manjim brojem jezičkih asocijacija
– naročito sporo se razvija značenje reči kojima se označavaju apstraktne jezičke kategorije kao što su: sveze, prilozi, predlozi, mislene imenice, padežni nastavci, rod, lica i glagolska vremena
– može imati značenje (konkretno), ali ne i reč za taj pojam.

5. Pragmatika
– propratne abnormalnosti-sva odstupanja standardnog i patološkog jezičkog izraza
– moguće eholalije i metateze.

6. Razumevanje govora
– adekvatna reakcija na akustičke signale
– fonemski sluh je nezreo za uzrast
– razvijenost značenja reči je na nivou razumevanja frekventnih leksema
– razumevanje jezičkih izraza postoji za jednostavne verbalne naloge.

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA RAZVOJNIH DISFAZIJA
-Diferencijalno dijagnostički razvojna disfazija se razlikuje u odnosu na:
1. oštećenje sluha
2. autizam i drugi pervazivni poremećaji
3. MR
4. psihopatologiju verbalne komunikacije
5. razvojnu verbalnu apraksiju
6. stečenu afaziju i drugi jezički poremećaji
7. sociogenu patologiju
8. zakasneo govorno-jezički razvoj (fiziološko i patološko kašnjenje u razvoju govora)
9. multilingvalnost-bilingvizam.

Tretman

• Obuhvataju: opšti stimulativni trening uz savetovanje roditelja;

• Demonstriranje pravilnih modela logomotorike;

• Auditivna stimulacija za glas, reč i diskurs;

• Usvajanje novih leksema i davanje semantičke podloge i usvajanje značenja reči;

• Razvijanje rečeničnih konstituenata kroz procese diskriminacije i diferencijacije s ciljem povećanja dužine rečeničnog iskaza;

• Demonstriranje pravilnih modela izgovora glasa koji se koriguje.

• Stimulacija jezičkih sposobnosti neophodnih za učenje čitanja i pisanja

Javite se na vreme logopedu, jer ne postoji ,,lenjo,, dete. Naučićemo Vas kako da zajedno stimulišemo govorno jezički razvoj Vašeg deteta.

Tekst pripremila i napisala MSC Liljana Potežica